Trebam samo mali korak , samo malu promjenu, a ja nemam snage da to učinim .
I govorim sebi , da ću sama izaći na kraj sa tugom .. ali to je nepodnošljiv teret ,..
trebam nekoga ...
Ali već imam svoje prijatelje , koji me nikada nisu napustili , i nikada neće napustiti.
I već sam obećala da će se nešto promjeniti .
I hoće , samo je pitanje vremena .Pitanje vremena kada cu da te zaboravim,da te izbacim iz svog zivota kao da nikada nisi ni usao u njega...al' bojim se da je to nemoguce...
Oduvijek sam mislila da me svaki dan nešto novo čeka , a nikada nisam tražila .
jednostavno nisam željela,samo sam se tebi nadala...
i uvijek sam imala neki strah da tebe ne izgubim . To bi bilo nešto najgore što bi se meni moglo desiti .
Izgubila bih dio sebe .. i bojim se da ga ne bih željela ponaći drugi put .
i zato kažem ; ''jedino moje''
; a da barem možeš sa lica zemlje nestati, bilo bi mi lakse...znam to...osjecam...!
: Hoćeš ?
; neću . :)
ali Bože moj , gdje ću željeti da nestane , kad je on sve moje ; moje najmilije.
Uplašila sam se , da će bezobzira na moj odgovor ipak otići... nestati.
Ali ja tebe ne mogu izgubiti ; jer ti čak i nisi moj,nikada nisi ni bio :(
Ove noći istina je tako prosta i sasvim je jasno šta mi je činiti .
Vidiš, prošlo je mnogo vremena neki drugi su se smijali na kiši,
sjedili na našim klupama, urezivali imena poslije naših.
I ja sam hiljadu puta rekla da sam sve zaboravila.
Ali tek večeras,
ja te puštam da odes - zbog sebe.
..........ali ja nikad dopustila ne bih da naša priča tek tako izgori..........
- jedino moje -
Nema komentara:
Objavi komentar